Састав и механизми деловања регулатора раста биљака
Регулатори раста биљака су производ интегрисаног развоја различитих научних и техничких области, укључујући органску синтезу, анализу трагова, физиологију биљака, биохемију и савремену пољопривредну, шумарску и хортикултурну култивацију. Током 1920-их и 1930-их, истраживачи су открили присуство у траговима природних биљних хормона-као што су етилен, индол-3-сирћетна киселина (ИАА) и гиберелини у биљкама, приметивши њихову улогу у регулисању раста и развоја. Истраживање синтетичких аналога почело је 1940-их, што је довело до сукцесивног развоја и постепеног усвајања једињења као што су 2,4-Д, ДА-6 (свежи естар амина), форхлорфенурон, натријум нитрофенолат, -нафталин сирћетна киселина (НАА) и малеински хидразид, што их је на крају успоставило као посебну категорију хемикалија. Иако је број синтетичких регулатора раста биљака значајно порастао у последње три деценије, њихов развој и обим примене заостају за инсектицидима, фунгицидима и хербицидима због сложености техника примене. Ипак, вођени потребама пољопривредне модернизације, регулатори раста биљака имају огроман потенцијал за развој, са трендом убрзања који се примећује од 1980-их. Кина је почела производњу и примену регулатора раста биљака 1950-их.
За циљну биљку, регулатор раста биљке је егзогена, не{0}}хранљива хемијска супстанца. Обично способан да се транслоцира унутар биљке на место деловања, може да промовише или инхибира специфичне физиолошке процесе чак и при веома ниским концентрацијама, усмеравајући на тај начин развој како би се задовољиле људске потребе. Сваки тип регулатора раста биљака служи специфичној сврси, а захтеви за примену су ригорозни; специфични ефекти на циљно постројење постижу се само под одређеним условима примене (укључујући факторе средине). Промена концентрације често може да доведе до супротних резултата-на пример, супстанца може да подстакне раст при ниским концентрацијама док га инхибира у високим концентрацијама. Регулатори раста биљака имају широк спектар примена, које варирају у зависности од специфичног једињења и циљне биљке. Примери укључују: контролу ницања и мировања; промовисање корења; стимулисање издужења и деобе ћелија; регулисање бочних пупољака или бокорење; управљање архитектуром биљака (нпр. промовисање компактне, чврсте навике ради спречавања лежања); регулисање цветања или експресије спола и изазивање плодова без семена; проређивање цветова и воћа или контрола опадања плодова; утицај на облик плода или време сазревања; повећање толеранције на стрес (против болести, суше, сланости или мраза); побољшање узимања хранљивих материја; повећање садржаја шећера или промена киселости; побољшање ароме и боје; стимулисање лучења латекса или смоле; и олакшавање дефолијације или исушивања (како би се помогло механичком берби) и очувању. Одређени регулатори раста биљака делују као хербициди када се примењују у високим концентрацијама, док неки хербициди показују ефекат{10}}регулације раста при ниским концентрацијама.






